MACHU PICCHU
Machu Picchu = biznis. Vrlo dobar biznis izmedju peruanske vlade i cileanskih kompanija. Jos jedan razlog vise da se mrze Cileanci. Cileanci drze peruansku zeleznicu pod koncesijom i vozna karta od Cusca do Aguas Calientes (odakle se ide na MP) je papreno skupa. Za par sati voznje, oko 110km, treba izdvojiti 50-55$ u jednom smeru, a onda jos 9$ za bus koji ce vas odvoziti od Aguas Calientes do MP, par kilometara, 15ak minuta (a buska kompanija isto pripada Cileancima) i jos ako biste da odsednete u hotelu koji isto pripada cileanskoj kompaniji, ne da ispadne skupo i jos puta 2 za povratak. Zbog toga su se mnogi dosetili alternativnih nacina kako stici do MP sto je najjeftinije moguce (pod uslovom da imate vremena), a ne zelite 4-dnevni trekking koji je isto skup (preko 200$), a trebate biti spremni na puno pesacenja i planinarenja, bez tusiranja.. nikakvi uslovi, ali prava stvar za doziveti svet Inka. Najjeftinije sto mozete proci je odlazak do hidrocentrale odakle imate 2h hoda do Aguas Calientes. Bus ide do sela Santa Maria, a odatle jedino taksijem do hidrocentrale, sto sve ukupno izadje oko 40-45 sola (12-14eur). Mnogo mladih ide tim putem. Za iste pare neke agencije nude transport kombijem Cusco - hidrocentrala. Cim se pojavite na glavnom trgu (Plaza de Armas) spopasce vas razni vodici nudeci svoje usluge, ture itd. Ja sam nabasala na jednog ranom zorom prvog dana kako sam dospela u Cusco i moram reci da mi je laknulo jer sam se mislila kako cu pronaci terminal sa koga krecu busevi za Santa Mariu, da li prolaze kroz Ollantaytambo gde sam mislila svratiti, da li ovo ili ono. Kako mi je rekao da postoji organizovan direkt prevoz, nisam se ni malo dvoumila. Odlucila sam se odmah sutradan ici da iskoristim lepo vreme (iako je MP poznat po nemogucnosti procene vremenske prognoze). U 7:30h je trebalo da budem ispred agencije, a tamo zakljucano, nidje nikog. Bi mi sumnjivo, ali ugledah Davida (vodica) na trgu (prepoznala ga po jakni haha), pa za njim. Trebalo je sacekati kombi, vozac kasni. Nedelja je jutro, pa ga razumem. Dok smo sve pokupili i potrpali se, odavno je bilo proslo 8h. Na listi putnika sam videla nekog sa prezimenom Franicevic. Ispostavilo se da je citava porodica iz Buenos Airesa (mama, tata, cerka), poreklom od hrvatskih disidenata. Nisu imali pojma da pravilno izgovore prezime :) Pored njih bilo je jos Argentinaca i to svi iz provincije Cordoba, kao i dvoje Cileanaca i par stranaca.
Put do hidrocentrale je vodio severozapadno od Cusca delom kroz 'Svetu dolinu' penjuci se do Chinchera, a onda spustajuci do Urubambe i Ollantaytamba (koji preporucujem za obici), da bi odatle opet poceli da se penjemo i to takvim krivinama u koje je vozac ludo uletao (a moram mu odati pocast jer je stvarno vrstan i siguran vozac), a koje su mi jos na mapi puta izgledale opasno, ali uzivo je izgledalo zastrasujuce (posle ovog mislim da ce mi put do mora biti ravan :) ), pa je nekima naravno bilo muka, pocelo je suskanje kesa i povracanje. Meni srecom ni u jednom trenutku nije bilo belo pred ocima, stavise uzivala sam u pogledima i cudila se tolikim promenama usput. Kad smo se popeli na preko 4000m docekala nas je magla, put se jedva video, ali nas vozac kao da napamet poznaje put i prolazimo bez problema. Nakon toga opet spustanje. Na mnogim krivinama se slivaju potoci, negde je asfaltirano, negde nije, negde su nanosi kamenja, ali vozac i dalje situaciju drzi pod kontrolom. Na 1800m banane i mandarine na sve strane, osecaj je kao da put prolazi usred dzungle. Na jednom mestu je takvo blato da sam mislila da cemo se zaglaviti i da cemo morati izaci da guramo. Vozac naviknut. Samo tera dalje. Ima par sela, neverovatno siromasnih, ne znam ni kome je palo na pamet da se tako daleko nastani, ali vazno je da na sred sela imaju ogromne crkve. Pusti Spanci su stigli da pokore sve zivo. Pravimo pauzu za piskenje i osvezenje. WC cucavac. Svi zgranuti (a ja se setih mojih skolskih dana, a bogami i danas ih je dosta po Srbiji, verovatno su ih i u skoli zadrzali, najbolje praznjenje je nad cucavcem :P ). Nalazi se u dvoristu, zajednicki je. Tu je i slatki kuca, kao i banane svud okolo. Prijatan i veoma pozeljan odmor. Put se nastavljao i dalje silaznom putanjom do mesta Santa Maria gde smo skrenuli sa glavnog puta na sporedni koji vodi ka Santa Teresi i hidrocentrali. Neasfaltiran krivudavi put uz reku Urubamba. krivine nepregledne, vozac trubi svaki put da upozori ako auto dolazi iz suprotnog smera. Sve vise se penjemo, pred samu Santa Teresu smo toliko visoko da se reka jedva dole vidi, a kako je put tako uzan i s jedne strane stene, s druge kanjon iliti ponor, svi su ko na iglama. Jos kad naidje kamion iz suprotnog smera i kombi se treba vratiti u rikverc, svi stezu vilice i zatvaraju oci. Najgori trenutak je bio kad je na jednoj krivini bio drveni most, tj. prelaz s dve uske drvene trake koje je trebalo naciljati da se ne bi prevrnuli desno u reku ili levo niz kanjon. Strava i uzas. Konacno stizemo u Santa Teresu gde je pauza za rucak. ONi koji su platili citavu turu - prevoz, smestaj, vodic i sta sve ne, imaju obezbedjen rucak. Ja gladna nisam i setkam se okolo da vidim gde su ti cuveni termalni izvori, ali ih nema, van sela su. Selo je na samoj litici iako se to ne primecuje dok ne dodjete do kanjon i iznenadite se da je na dnu stadion i pitate se kako uopste kola i ljudi stizu dotle.. Zamisljala sam neki lift kroz srediste zemlje :0) Paznju mi privlaci neka guzva u blizini. Ispostavlja se da je posmrtna povorka. Tabut nosaju kroz grad sa sve muzikom koja pici iz zvucnika na autu koji prati povorku. Tako treba ispracati mrtve. Glasno i ponosno. Uskoro krecemo dalje. Opet se spustamo. Kad stizemo do stadiona, sve mi bi jasno. Jos jedno 20-ak minuta i konacno smo stigli do hidrocentrale (na 1200m). Bilo je oko 15:45h. Ulaz je bio dozvoljen do 16h. Izlazimo svi iz auta da se upisemo u knjigu jer vode evidenciju svih koji ulaze u nacionalni park. Meni je konacno svanulo da smo stigli. Preko 7 sati putovanja. Bila sam smozdena, a cekalo me je jos 2 sata hoda. Dobili smo instrukcije od vodica sta i kako, kuda ici i da se ne razdvajamo. Jasta. Svako je pratio svoj ritam. Od hidrocentrale je trebalo samo pratiti prugu uz reku Urubamba (koja je posle kisne sezone nosila takvom brzinom da mogu samo zamisliti kamikaze kako se odlucuju na rafting), ali kako smo prolazili kroz samu dzunglu, bilo je svakojakih buba i onda sam skontala da sam zaboravila poneti sprej protiv insekata. Svaka mi cast.
Aguas Calientes je mesto nastanjeno na stvarno cudnom mestu. Izmedju samih planina i reke u nedodjiji. Pretpostavljam da je izgradjeno samo zbog Machu Picchu. Dobra stvar je da ima termalne izvore, dnevna ulaznica je 10 sola (3eur) i ima nekoliko bazena na otvorenom, a temperature vode u svakom variraju. Oli malo u srednje toplu, oli u vrelu. Ne da vam se izac. Po dolasku sam iskoristila priliku da se malo izbanjam pre zatvaranja (20h). Mrak uveliko pao, pocela neka kisica. Malo hladnjikavo, ali u bazenima milina. Upozorili su me da ne pomislim da je voda prljava zbog zelenkaste boje. PUna je algi i minerala. Trebalo je posle saprati sav taj smrad sa kupaceg!
S obzirom da nisam overila hostele pre dolaska (jer sam znala da ih sigurno ima djuture), htela sam ostati sa ostatkom ekipe tamo gde su oni odstajali jer su preko agencije imali sve obezbedjeno (iako vas kako ulazite u selo salecu i nude prenociste). Bio je to obicni smestaj za 15 sola (4.5eur), al ionako nismo planirali dugo spavati jer je ranom zorom trebalo zapiciti na MP. Ja sam imala ulaznicu za Wayna Picchu (brdo sa koga se vidi citav kompleks) i to za prvu grupu od 7-8h ujutro, tako da je u tom periodu trebalo biti na odgovarajucoj kapiji. Nisam imala pojma kako sta funkcionise. Vodic je nesto objasnjavao, ali kako ja nisam uplatila ceo aranzman, nije se trudio da mi objasni (a ionako je bio neki smokljan). Znam samo da smo svi planirali krenuti zajedno peske oko 4:30h jer je bus bio bezobrazno skup - 9$ u jednom smeru. Jedva sam ustala u 4:30h. Probudilo me je neko suskanje ispred vrata. Mislila sam da je neki pas, no, neko je pokusavao otkljucati sobu, a kako sam bila sama unutra (u petokrevetnoj sobi), skocila sam, upalila svetlo, spremna da se bijem s kim god treba. Pitala sam ko je, ali odgovora ne bese. Na kraju se pojavljuje neki cikica i kaze da me ostali cekaju dole. Skontam da je cuvar, pa mi laknu, ali srce bije ko ludo, ne mogu da dodjem sebi. Kazem mu nek idu jer ci ih ionako stici, brza sam od njih svakako (to smo skontali prethodnog dana kada sam ja poprilicno odmakla i stigla prva u selo). Mrak je. Nidje nikog. Cim izadjete iz sela, svetla nema. Bez lampe se ne moze, a ja samo umobolni imam i koristim svetlost s ekrana i jedva vidim kud hodam. Odmah zatim pocinje kisica i ne pomislja da stane. Tek mi bude jasno zasto se u Cuscu prodaju kabanice. Pomisljam koji baksuz. Sva sreca da imam kisobran, ali ni to nije bilo dovoljno. Prezuvam se iz mojih sandalica u patike jer vidim da cu u protivnom ostati mokrih nogu.
Do MP se stize peske uz strme i bezbrojne stepenice. Za 1.5-2 sata ili putem kuda idu busevi sto je manje naporno, ali iziskuje dosta vise vremena. Svi idu uz stepenice. Nisam jedina. Neki nemaju ni kisobran, a kamoli kabanicu. Do ulaza u MP sam bila mokra i spolja i iznutra. Znoj se cedio s mene ko da sam u sauni, a kisobran je malo prokisnjavao, a nije ni pokrivao ranac, pa veselo. Da ne govorim o neidentifikovanim letecim objektima koji su se pojavljivali i napadali, pa sam im bez zastite protiv insekata bila odlicna meta. Pred samim ulazom smo svi seli da odmorimo i dodjemo sebi. Popeli smo se sa 1200 na 3000m. Ja sam nasla neku kabanicu zacuskanu u nekom stolu i navukla je. Bila je XXXXXL, morala sam da je podvezem odozdo kako se ne bih saplitala, mada svejedno se to desilo kasnije i zamalo se nisam slomila i sletela s planine, pa sam jedva cekala da je se otarasim. S obzirom da sam jedina iz grupe koja ima ulaznicu za Wayna Picchu krenula sam svojim putem i usput srela par Amera sa CS s kojima sam 2 veceri pre bila u nekom baru u Cuscu na zivoj svirci. Bili su mokri do gole koze. Na ulazu za WP je vec bio red. Bas ispred mene sam cula naski. Rekla bih Dalmatinci po akcentu. Istina je da je MP jedino mesto gde sam ocekivala da cu mozda naleteti na nekog Jugica. I eto desilo se. Kasnije smo se skontali. Matilda i Ivo, navijac splitskog Hajduka koji je isao okolo sa Hajdukovim salom i slikavao se.
Do vrha Wayna Picchu je nekih sat vremena dobrog uspona uz stepenice od kamenja, stena ili bilo cega sto omogucava pentranje. Naporno jeste (narocito jer je bilo klizavo i blatnjavo, ali do vrha je kisa prestala), pa se ne preporucuje ljudima sa srcanim problemima, mada bilo je i bucmastih koji su uspeli, a s obzirom da imaju 2 uska tunela kroz koje sam se i ja jedva provukla (i ne bih ih preporucila klaustrofobima), pitala sam se kako su uopste uspeli. Meni je zapala gomila Japanaca na vrhu koji su se odusevljavali svime. Jedan kaze - Vidi duga!, svi ostali vicu - Wow! Graja samo takva. Pljuste fotke Onaj isti posle nekog vremena kaze - Vidi opet duga. Svi ostali opet odusevljeno gledaju i pokazuju rukom. Ko teletabisi.
Kisa jeste prestala, pa je komaraca bilo ko pleve. Htela sam da izludim. Sva sreca te su Japanci imali sprej, pa su se svakih 2 minuta svi redom prskali. Drzali su komarce na razdaljini. (Sad ti valjaju, je li? :-))) ) Bilo je oblacno da se nista videlo nije. Nismo znali ni na koju stranu da gledamo i ocekujemo da se pojavi MP. Neki Izraelci su zarolali joint i okupili se svi pod rasirenom kabanicom pozivajuci ostale da im se pridruze. Nije bilo cuvara, a vodic im nije mogao nista (zabranjeno je pusenje u celom kompleksu). Nekima je bilo puno cekanja, pa su odustali. Tek posle 10h se pocelo po malo razvedravati, a u 11h smo mogli fotkati. 3 sata cekanja. Docekala sam i drugu grupu ljudi koji su ulazili od 10h. TAd mi je vec bilo jasno da nema sanse da stignem sve da obidjem do podneva kad je trebalo da krenem nazad ka hidrocentrali da hvatam prevoz. Psovala sam sve po spisku, i jebeno vreme i glupave oblake i dosadnu kisu. Zamolila sam nekog od cuvara da mi pozajmi fon da zovnem agenciju i pitam ima li mesta u kombiju sutradan. Promena rezervacije se naplacuje dodatnih 20 sola (5.5eur). Je'te govna! Svejedno sam odlucila ostati. Kako kasnije rekose Dalmatinci - Hocemo dobro da potrosimo svih 60$ koje smo platili! Spust niz planinu je bio laksi iako ne i jednostavan zbog svih i dalje klizavih stepenika. Vlaznost vazduha je bila neverovatna. Dzungla, al meni i dalje nezamisliva na skoro 4000m. Na izlazu morate da se potpisete (kao i pri ulasku) jer je sve dobro organizovano. Nema sansi da ostanete unutra. Bila sam jedina na spisku iz Srbije tog dana. Kasnije sam cula price nekih da navodno postoji nacin i da se nekuda za dzabe ufura u Machu Picchu i da je neko tako jednom i prespavao u pecini ispod Wayna Picchu. Koliko je to tacno, ostaje da se potvrdi.
Tamo dole je vec uveliko przilo sunce, pa sam morala zavrtati nogavice i prezuti se u Grubinove sandale i strapac. Posetilaca je bilo stotine, hiljade.. Ne mogu ni sama zamisliti koliko ih dnevno obidje Machu Picchu. Za Wayna Picchu je dnevni limit 400 u 2 ture, a ulaznice se uvek kupuju unapred i rasprodate su danima. Lutala sam okolo bez mape, zalazila gde mi je bilo interesantno, pratila neke grupe kad me je interesovalo nesto cuti, nekad i dva puta isla istim putem gubeci vreme jer se drugacije nije moglo. Cuvari ne dozvoljavaju. Postoji smer kretanja koji treba da se postuje. U suprotnom piste pistaljke :-/ Ne moze covek na miru ni da uziva. Picila sam okolo fotkajuci iz svakog kuta. Vec mi je bilo dosadilo da se setkam sa praznom flasom (vode) jer sve sto unesete, morate i da iznesete, a i to sto unosite mora biti u torbama/rancevima. U suprotnom vam oduzimaju jos pri ulasku. Kante za djubre su samo van kompleksa. Doslo mi je da flasu napunim kamencicima i nabijem svakom cuvaru o glavu.
Machu Picchu nije nesto ekstra posebno da ostanete bez daha, osim sto ste uzbudjeni sto ste konacno tu. No, zavisi i kako ga ko dozivi. Pored toliko turista ne moze se uzivati. Sva magija i misticizam nestaju. Ostala sam do skoro samog zatvaranja (17h) i osecaj pri kraju kad skoro nije bilo nigde nikog je mnogo drugaciji i prijatniji nego kad mravi ljudskog oblika migolje naokolo. Pride vam je vec zao sto se blizi kraj i mislite da ste za onih 60$ mogli jos nesto obici i isfotkati, duze ostati. BAs vam se ne da ici jer tek osecate to mesto. Pri samom odlasku kad sam htela opaliti fotku nekih slatkih kucica na ekranu mi se pojavila poruka - Memorijska kartica je puna! Isusa ti! Uopste mi nije palo na pamet da proverim pre polaska koliko mi je memorije ostalo slobodno. STavise, nisam nesto preterano ni fotkala. Mogu misliti sta bi se desilo da je posle prve, a ne zadnje, ispucane fotke aparat zablokirao. Skocila bih s Wayna Picchu sa sve kabanicom kao padobranom. Izbrisala sam koju fotku da bih slikala te kucice i brzim tempom se uputila ka izlazu ne bih li se konacno ispiskila. WC je vani takodje, tako da je citava procedura izaci da piskite i vratite se unutra. Usledilo je spustanje niz stepenice koje je trajalo kao vecnost. Zadnji deo puta od reke do hostela nikako da pregazim. Srecom je u prenocistu bilo mesta iako je tog dana stiglo duplo vise ljudi. Samo sam ostavila stvari i ponovo se uputila ka bazenima da dodjem sebi. Bila sam na nogama od 4:30 do 18h. Ne secam se da li sam ikad vise hodala nego tog dana. Htela sam sebe castiti vecericom jer sam hrane imala samo za 2 dana, a kako sam ostala jos jedan ekstra, svega je nestalo, pa ili kupiti nesto za gricnuti ili overiti menije mnogobrojnih restorana i kako mi se jela supica, a nisam je imala gde spremiti, krenula sam u pohode. S obzirom da je Aguas Calientes turisticko mesto, cene su za turiste i do 2-3 puta skuplje nego u Arekipi. Izabrala sam standardni meni za turiste od 15 sola (4eur) - supa od kukuruza i snicla od lame uz prilog. Od predjela nije bilo nista bez luka, a ionako sam znala da ce mi i ovo biti previse. Hrana je bila ok, ali je uz racun stigla i unapred uracunata napojnica od 2% ?! Isto se desilo i prethodne noci kad smo izasli na pice (kad sam narucila kuvano vino za koje niko od Argentinaca nikad cuo nije). Svako je morao da doda po 2% od cene svog pica, a koje je ionako bilo skupo (3.5eur). Ovo je izgleda bio obicaj samo u Aguas Calientes. U ostatku Perua koji sam obisla se placa onoliko koliko iznosi cena, bez ikakvih dodataka.
Sutradan nas je cekao povratak, 2 sata hoda do hidrocentrale i povratak kombijem u Cusco. Ja sam krenula zadnja i naravno da sam prestigla ili stigla one koji su krenuli puno ranije. Sva sreca da sam uopste mogla hodati. Mislila sam da necu uspeti stati na noge posle onolikog hodanja prethodnog dana.Misicu jesu bili zategnuti, ali od upale ni traga. Jos. Usput je malo kisilo, gore nad Machu Picchu su i dalje visili oblaci, i bilo mi je drago sto nisam bila toliki baksuz te se prethodnog dana razvedrilo za razliku od ovog kad je izgledalo da sunca nece videti. U 14h je trebalo da budemo kod hidrocentrale kako bi u 14:30 krenuli. Medjutim, rekli su nam da je navodno bilo odrona na putu, pa kombi kasni. Bilo mi je sumnjivo jer su drugi kombiji dolazili i odlazili. Bilo mi je jasno da kombi koji dodje iz Cusca mora se i vratiti, a kako smo mi stigli tek ispred 16h, znacilo je puno vise cekanja nego sat vremena kako su rekli. TAko je i bilo. Jbg, da sam to znala mogla sam i prethodong dana stici da se vratim, uz malo trcanja i zurbe doduse. No, bilo mi je drago st nisam jer sam se vracala sa istom ekipom i kako smo se u medjuvremenu sprijateljili bilo nam je zanimljivo, a bilo nas je barem 3-4 manje i vise komfora, da ne govorim da je kruzio mate :) Planirali smo svi da lepo odspavamo do Cusca, ali vrag to nije imao u planu tog dana. uskoro je pocela kisa. nije se cinilo da puno pada jer su nam i prozori bili otvoreni, ali posto je taj deo neasfaltiran, brzo je oblatnjalo; bara i slivova voda na sve strane. Svakim minutom sve gore. Kad je trebalo mimoici se, svima je bilo prpa. Vozac je opet bio dobar, priznajem, iako je vozio nenormalno brzo i nije trubio na krivinama, sto nas je dodatno zastrasivalo. Vozac koji nas je dovozio prvi dan je vozio drugi kombi koji je ostao za nama i u jednom trenutku smo se svi zabrinuli za njih da li ce uspeti da se izvuce. Dovoljan je jedan odron, pa da ostanete na sred puta u nedodjiji ili ne daj boze da vas odnese voda niz liticu. Vozaci su dobro znali svoj posao. Bilo mi je jasno da bez zurbe nemamo sansi. Svakodnevno su vozili na toj relaciji. Ujutro oko 7h krenu od kuce i tek se vracaju oko 22-23h. Svaki jebeni dan. Pa, ja bih verovatno letela po krivinama samo da sto pre stignem kuci. Ujutro bih zato vozila ko omamljena. Ne zna se sta je gore. U medjuvremenu smo svi odustali od spavanja i pomno pratili sta se desava. Svim mozdanim misicima smo gurali kombi da izdrzi i ne izda nas jer svi mi zelimo kuci, ne samo vozac. Padao je i mrak sto nam nije islo na ruku. Kad smo stigli do sela gde smo i u dolasku pravili pis (cucavac) pauzu, vozac nas je pitao ako se nekome piski ili bi na kavicu, ali svi su hteli samo da sto pre stignu do Cusca. 30m dalje i kombi je stao. Kolona ispred. Pojavljuju se ljudi u kabanicama i dubokim gumenim cizmama. Kazu zastoj i potrajace dok ne prociste put. Bio je ogroman odron i bez masine nije bilo pomoci. Momentalno razocarenje, ali i odusevljenje sto smo na koji sekund od sela, pa smo se slozili da je najbolje svratiti da ipak piskimo i tamo sacekamo da prociste put. Ja sam iskoristila da navucem sve odece koju sam imala jer je prilicno zahladnelo. Jedna cura je htela da se zagreje cajem. Druga je htela da joj se pridruzi pod tremom, pa je potrcala preko dvorista i na samom cilju se okliznula, pocela da pada udarajuci prvo o sto, zatim o klupu da bi se konacno nasla na podu. Bilo je sve kao na usporenom snimku. Svi smo ostali ukipljeni, samo su je neki Englezi slikali (svaka im cast na brzini), a njen decko se nasmejao, pa ga je posle 'izgrdila'. Kako je padala meni je izlgedalo da je glavu razbila. Sva sreca da joj nista nije bilo. Ogrebotina na kolenu i prljavo odelo (bila je sva u belom - pantalone i duks, ouch). Barem pola sata smo se tu zadrzali. Cim smo videli da je prosla teska masinerija, strpali smo se u kombi i nstavili dalje. Odron je bio ogroman. Bukvalno ko odvaljeno brdo. Kad smo dolazili na istom mestu smo jedva prosli zbog blata. Nije mi jasno kako ne saniraju taj problematicni deo nego svaki put zastoji dok ne dodje masina da rascisti i onda sto vise auta prodje vise je blatnjavo i ulegnutije i za tili cas jedva prohodno. To vam je Peru. Jedva smo docekali da se dokopamo asfalta kada nam je malo laknulo, ali i dalje su se nastavljale famozne krivine i svi smo kraj sebe imali kesu u slucaju da.. Neko je se izrigao jos pre zastoja.
Ne znam kako, ali zapoceli smo price o duhovima, o cudnim snovima.. Jedna devojka je sanjala kako je kepec zeli odvesti sa sobom, nudio joj seks i sta ti ja znam. Umirali smo od smeha. Vozac je pricao iskustva drugih vozaca kad su im se prividjale razne osobe na put (Peruanci i Bolivijci puno veruju u duhove). Ja sam bila pospana, ali se i smrzavala u isto vreme (sedela sam iza vozaca, a prozor mu je bio non-stop otvoren), pa mi je gospodja Franicevic posudila svoju jaknu, te sam malo dremnula. Planirali smo svi zajedno ici na veceru, ali kako smo kasno stigli u Cusco (bese proslo 22h) i svi onako pospani i umorni, svako je nastavio ka svom hostelu. Vrag je definitivno imao drugi plan za nas.
Nisam otisla odmah na spavanje jer sam ionako imala u planu da malo iskuliram po Cuscu, nadjem bolivijski konzulat i izvadim vizu, konacno operem kosu i odnesem stvari u praonicu (i to je bilo skuplje nego u Arekipi), pa sam otisla po mesce i vino i sela da zalijem sa recepcionerom prepricavajuci mu dozivljaje s puta, a onda sam u jadno doba legla da odmorim. Ujutro sam jedva ustala, a o hodanju da i ne govorim. Sve me je zivo bolelo, a uz/niz stepenice su sevale varnice. Imala sam fastum gel, al mi nije palo na pamet da ga iskoristim da barem malo ublazim upalu.
Bolivijski konzulat sam jedva nasla. U hostelu su mi rekli da idem taksijem jer je daleko i zabito i da ga necu sama naci. Ni jebeni taksista nije znao gde je ulica, pa me je vozao okolo zapitujuci ljude i sam se gubio. Sva sreca da je viza tek puka formalnost i za 15 minuta je u pasosu. Gratis.
Secam se da je taj dan krenulo zacicenje i umor. Smor je dugo trajao.