AUTOSTOP
Na autostop sam se odlucila zbog previsokih cena karata na dugim relacijama, a cula sam i da dobro ide u Argentini, pa je bio razlog vise da se isprobam. Jedna devojka se javila da bi isla sa mnom sto je po meni znacilo duze stopanje - 2 osobe, 3 ranca, ali ne i nemoguce, pa smo se dogovorile u 8 ujutro da krenemo. Vec ranije sam se raspitala kako, a njoj je neko predlozio duzu rutu, ali ja nisam htela. Uzeli smo bus do mesta Mina Clavero kako mi je predlozeno, ali nije mi receno da je to 140km daleko i da se putuje 3 sata!! Kako je Anna kupovala karte zvala me je na mob da pita sta cemo jer je karta 9eur, ali ja ga od buke nisam cula, pa se ona vratila sa kartama i krenuli smo oko 8:30. Put do Mine Clavero je bio raj za oci. Prvo sumoviti predeli, a onda uvis u planine, vise kamena manje vegetacije i na kraju opet spustanje u dolinu. Dusu dalo za fotkanje, ali bus je pravio pauzu na neinteresantnom mestu. Stigli smo ispred podneva, piskenje i nastavak puta. Vani je przilo sve u sesnaest. Hlada ni za lek. Na putu kolone pune turista. Niko nece da stane. Posle vise od pola sata nas pokupio jedan decko koji je posao do obliznjeg sela, ali nas je dovezao do Villa Dolores i ostavio na ne bas prometnom putu. Barem smo bile u hladu. Kasnije se vratio i doneo nam sok i po sendvic :) Ustopirala sam jednog lika koji mi je nesto pokazivao i zaustavio se 15m dalje. Kako sam prilazila izlazio je iz auta navlaceci pantalone. Ups. Vikao je da mi je pokazivao da treba da se obuce posto je upravo sa bazena. Dobro je. Kako je dzip samo sa prednjim sedalima trebalo je ubaciti ranceve pozadi. Posla sam i odjednnom mi je noga skliznula, a onda propadala sve dublje do iznad kolena dok nisam konacno pala na dupe sa sve teskim rancem. Jedva sam nogu izvukla iz rupe koja se nije ni videla od trave i jos teze ustala jer je svud okolo bilo bodljikave trave, pa me trnje peckalo u dupe, ruke, tabane.. Jedva dodjoh sebi. Mislila sam u trenutku da cu zavrsiti kao Alisa u zemlji cuda. Lik nas je vozio 30ak km kada smo presli u provinciju San Luis. Covek ima poljoprivredno imanje sa citavim kombinatom za obradu polja. Privatnik. Takko je pocela prica o losem vodjenju politike i unistavanju poljoprivrede. Mozda se ne bi ni dotakli te teme da nije moje saputnice Amerikanke francuskog porekla. Ne zna se sta je gore - americko ispitivanje i nezatvaranje usta ili francuska opustenost i podrigivanje. Od naplatne rampe sam uhvatila prevoz jos nekih 30ak km i covek nam je objasnio kuda dalje posto smo ocigledno od Villa Dolores krenuli drugom rutom. Samo sto nas je istovario na sred auto puta posle 5 min. se vraca sa nekim prijateljem koji ide za San Luis i pokupe nas. Vozac je iz BsAs, ali vec nekoliko godina zivi tu. Cuo je da sam iz Srbije, pa je odmah poceo pricu o nama, a ja sam samo rekla da nit je lako objasniti niti shvatiti balkanska posla. Za razliku od nas Argentinci su prilicno opusteni, vole da uzivaju u zivotu, ali nikako ne bi ratovali jer su za njih ratovi nesto sto se desavalo u proslosti, zato prihvataju sve razlicitosti i zive u harmoniji. Jedino Cileance ne mirisu. Za tih sat vremena voznje nam je ispricao sto sta o provinciji San Luis, kako je od nepoznate postala veoma bogata zahvaljujuci bivsem guverneru, o bogatstvima - onix, beli i crveni mermer, turizmu koji je baziran na trkama automobila, cak je i skrenuo sa puta samo da bi nas provozao trkackom stazom. Neverovatno. Po izlasku iz auta nas je pokupio jedan dekica. On je takodje bio raspolozen da nam pokaze glavni grad koji je jedan od najstarijih naseobina u Argentini. Mene je podsetio na grcke i juznomakedonske gradice - jednosmerne ulice, niske kuce (cesto bez krova), drveca niotkuda, a vruce da umres. 38 C. La Rioja = 50 C. Sva sreca da sam sever Argentine ostavila za april. Dekica nas je dovezao cak do auto puta gde smo pokusavale zaustaviti nesto, ali auti su picili. Bilo je vreme za kamione iako Anna nije bila rada, al nije bilo druge. Tek sam kasnije saznala da joj je ovo bilo prvo autostop iskustvo. Stopirala sam cileanski kamion koji se uz skripu i buku zaustavio, pa smo se jedva popele i upakirale. Unutra je bilo pakleno vruce, vozac nije progovarao, a Anna je ubrzo zaspala. Autoput San Luis - Mendoza je kao BG-ZG, ravan do god se pruza pogled i neinteresantan.Okolo sve ravno. Jedino sto je rasveta obojena u razlicite boje, pa idu roze bandere, pa zute, pa zelene, pa crvene.. Smislio guverner. Izmedju provincija na granici stoje ogromni lukovi na kojima pise koju provinciju napustate, a u koju ulazite. Cesto je tu i policijska kontrola. Autoputevi su totalno drugacije od provincije do provincije. Cileanac staje 100km pred Mendozom, kaze da ce 4 sata praviti pauzu i pokazuje na gde da idemo da stopiramo dalje. Malo osvezenja na pumpi i idemo dalje. Opet staje kamion u koji smo se tek teze ukrcale. Vozac je simpaticni Argentinac s kojim smo isto pricale o svemu, saznali da mu je zene Nemica, da je u Cile zabranjeno prenositi voci cak i za licnu upotrebu i da te na granici bukvalno ispreturaju. Vec mi je mucna pomisao da cu 2 puta prelaziti argentinsko - cileansku granicu. U 22h smo bile u Mendozi. 10 sati 450km. Previse.
Sva sreca da autoput prolazi kroz grad, tako da smo imale malo hodati do buske. Ono malo atmosvere sto sam uspela uhvatiti me je odusevilo. Ljudi su u 10 uvece sedeli po parkovima, u bastama restorana i kafica i mnogobrojnim trgovima (ono sto me odusevljava u juznoj Americi). Domacini su me sacekali dobrodoslicom, ponudom da veceram, ali ja sam samo bila zedna. Stigla je casa crnog vina uz sir i krekere. Osmeh mi je bio od uha do uha :)
Komentari
| radmila | 10/02/2012 22:06 | Odgovori
eeee uzivaj nam,ovde se ledeno doba ne predaje prete i restrikcijama,eh da sam sa tobom,ljubac!
| radmila ali mladja | 03/04/2012 02:24 | Odgovori
joooj jedu mi se ti krekeri i to vino i taj sir :D
Dodaj komentar