Autostop 2 - dan pun avantura
Mendoza - Valparaiso (Chile) = 350-400km. Proracunala sam da ce mi trebati bar 8 sati posto se prelazi preko Anda. Spakovala sam se na jutarnji bus u 8h do mesta Uspallata koje se nalazi na raskrsnici puta za sever i zapad ka Cileu. Simpaticno mesto sa puno zelenila nadomak Anda. 100km, 2.5h = 4eur.
Nije bilo previse saobracaja (subota je) i ono malo kamiona koji su prolazili su vecinom vec imali saputnike. Iz auta bi samo bacili pogled, niko da stane. Jedan prolaznik mi je saosecajno rekao - paciencia, paciencia (strpljenja, strpljenja). Uf, bas ga je trebalo. Koliko god sam se nadala da mi nece stati kamion jer su prespori toliko sam se nadala da hoce kako bih mogla fotkati jer idem istim putem ka Akonkagvi i Redentoru i predeli su predivni. Posle sat i po staje jedan cileanski kamion. Prljave sofersajbne i ogromnog retrovizora koji zaklanja pogled sa strane. Bem ti baksuza. Sta li sam danas bogu zgresila. Cikica umoran i pospan, pa mu treba drustva. 3 puta je stajao da se umije. Bilo me je strah da ne zaspi i sleti s puta, pa sam se i ja trudila ostati budna iako sam jedva drzala oci otvorene.
Carina za kamione je nekih 80km pre granice?! Za aute je malo pre granice. Zadnje na granici na sta nailazite je naplatna rampa?! Cileanski granicnik me propituje kaok da planiram da ostanem u Cileu. Naravno pitanja gde ides, koliko ostajes, koliko imas kesa su mi dobro poznata. Imas li decka u Cileu mi je zvucalo malo neobicno (a kasnije jos neobicnije i sama pomisao da imam Cileanca za decka posto kao nacija ne lice ni na sta - ni muski, ni zenski). Granica izmedju Argentine i Cilea je na sred tunela kroz Ande dugog 3km. Sagradjen 1980. Tunel je zimi, tj. od maja do septembra otvoren samo danju. Zbog snega je nekada prolaz zatvoren danima, a nije neobicno da se desi i u sred leta kao npr. ove godine u januaru. Imala sam puno srece. Nit snega, nit oblacka. Ni danas, ni kad sam isla na planinarenje. U jednom trenutku na sred tunela ugledate jedva vidljiv znak - dobrodosli u Cile. Po izlasku iz tunela odmah je granicni prelaz. Mislila sam da sad krece ono preturanje prtljage, ali izgleda da je to samo kod putnickih auta. Carinik je doista malo pregledao kabinu, ali moje ranceve ni takao nije. Doduse morala sam da popunim i potpisem izjavu da ne unosim nikakvo voce, proizvode zivotinjskog porekla niti stvari koje nisu moje. Uzeo je izjavu i nasmejao se kad je procitao - Republica Serbia. Podigao se do vozacevog prozora i upitao - Stvarno si iz republike Srbije? Klimnula sam. Moja devojke se zove Serbia, rece. Sad ja zbunjena, pa ga pitam - Stvarno? Odgovor bese pozitivan, pa sam se i ja nasmejala iako su iznenadjenje i zbunjenost i dalje bili prisutni. Haha, neverovatno da postoji zensko ime Serbia u Cileu.
Cim smo krenuli uzela sam keksice da dovrsim. U sledecem trenutku sam osetila nesto tvrdo pod zubom, pa sam izbacila na vrh jezika i uzela medju prste. Malo belo. Onda sam osetila jos jedan, uzela prstima i bilo mi je jasno da sam slomila zub, samo koji. Kroz glavu mi je brzinom svetlosti prolazilo milion pomisli koji bi mogao biti kad sam skoro promenila barem 8 plombi. Ispipala sam jezikom i napred naletela na rupu. Gornja dvojka. Zamal me slog nije strefio. Pogledala sam u retrovizor, a otud mi se smesila bezuba Ciganka. Ajme meni. Pa gde bas nadje da se slomi u Cileu koji je najskuplji (posle Brazila naravno). Nije mi bilo jasno kako se slomio na keksic, ali se setih da sam prethodnog dana jela nedozrelu krusku, pa sam ga verovatno time nacela. Pu! Od iznenadjenja sam se osvestila kad smo poceli da se spustamo krivinama (puzem kako ga zovu Cileanci). Bilo je kao da gledate u sami ponor. Cileanska strana je bila mnogo strmija jer je sa druge strane Anda nadmorska visina bila mnogo niza. Jedno 28 krivina ako se dobro secam. Najsmesnije je da je svaka bila oznacena - Curva 27, Curva 15, Curva 8, 7, 6... sto je mene podsecalo na kurve kraj puta :))
Kad so se spustili sve je izgledalo drugacije, neki primorski osecaj sa vinogradima svud okolo i vocnjacima po brdima. Los Andes je prvo naseljeno mesto i tu smo izgubili sat vremena dok smo natocili gorivo. Bilo je vec 17:30h. Nastavili smo put ka autoputu do mesta gde se cvorao ka jugu i severu. Vetar je bio nenormalan. Ne cudi sto se obliznje mesto zove Llay Llay iliti Vetar Vetar na jeziku domorodaca. U jednom trenutku se culo puk, tak, tak, tak, tak.. Kamion se malo zadrmao. Pukla guma. A ja bas svo vreme razmisljala kako izgleda kada pukne guma na kamionu posto ga majstor bas gario. Jebote, izbaksuzirah coveku. Bili smo na 2km od naplatne rampe. Izasao je vani pokusavajuci da mi zaustavi neki kamion posto se svi znaju, ali bez vajde. Nabila sam ranceve i krenula peske. Nisam htela da mu oduzimam vise vremena. Ko zna da li ce i on naci vulkanizera posto je subota i ko zna kada ce stici do Santjaga. Nije ni cudo sto mu se zena razvela od njega zbog tog posla.
Na autoputu je bilo dosta prometno. Sva sreca da nisam dugo cekala. Stade jos jedan pospanko kome je trebalo drustvo da ne zaspi. Nije isao za Valparaiso, ali ce me ostaviti na skretanju. Kad je saznao da sam iz Srbije odmah je prebacio na engleski. Kaze da je dugo putovao Evropom kao muzicar, ali da do Srbije nije stigao jer su mu u Bukurestu ukrali novcanik i dokumenta. Bio je bas pricljiv. Ivan se zove. Onda mi je rekao da su ga na naplatnim upozorili na saobracajku koja se desila, onda zastoji, gmilimo, stojimo... Ima li jos sta da me strefi danas. Kaze da je na tom delu puta vetar veoma jak i da cesto zanosi aute. Mi smo se vozili u nekom dzipu s pogonom na 4 tocka, tipa Nive i da nije svim snagama drzao volan, sigurno bi smo se cimali. Odvozio bi me do Valparaisa, ali zurio je na farmu da nahrani kokoske. 2 dana ih nije obilazio. Inace je novopeceni proizvodjac maslinovog ulja. Ostavlja me na skretanju i poklanja breskvu koja mi je dobrodosla, pa asm je neopranu smazala.
Tu sam jos krace cekala, tek 2-3 minuta kada se sazalio jedan s pikapom. Imao je slatku kucu pozadi. On takodje nije isao do Valparaisa, ali blizu i bio je pricljiv i od pomoci. IMala sam poteskoca razumeti Cileance jer govore brzo, nerazgovetno i s puno meni nepoznatog slenga. Glavna uzrecica im je 'cachai' sto bi kod nas bilo 'znas' u govoru. Objasnjava mi da je Chile dobio dobio ime od Spanaca koji su kad su dosli culi puno ptica koje su ispustale zvukove - chili, chili, chili.. Medju juznoamerikancima se cesto moze cuti Chili umesto Chile, pa sam tad tek skontala i zasto. Dovozio me je do mesta Villa Alemana gde sam sela na bus (micro). 30-45min. do Valparaisa kazu. 95 evrocenti karta. Samo sto sam uzela telefon da Vladimiru (mom hostu) posaljem poruku da konacno stizem, 21:30h je vec, kad se zacu neka lupa i buka. Okrenem se, a ono moj bus ocesao drugi koj je stajao na stajalistu i polomio mu retrovizor. Izlazi vozac do drugog, pa se raspravljaju. Hvatam se za glavu i mislim se kako nikako necu dospeti do Valparaisa. Ljudi su hteli da se presele u neki drugi bus kojih je stvarno puno, ali srecom se vozac ubrzo vratio i nastavili smo dalje. Voze kao maniti. Ne daj boze da sam dosla kolima ili da pokusate preci van pesackog ili na crveno. Nose sve pred sobom. Mislila sam da Argentinci nisu normalni, ali ovi nose epitet do sada najopasnijih vozaca.
Po izlasku iz busa sam otisla do ogromnog supermarketa da se raspitam kako doci do Vladimirove ulice jer uopste nisam videla nazive. Cuvari su bili raspolozeni za pomoci, pa su nazvali Vladimira kome sam objasnila gde sam. "Ne mrdaj, dolazim po tebe." Ispostavilo se da me vozac busa nije ostavio blizu brda na kome je Vladimir, pa me je cekalo puno hodanja i uspona sa sve rancima :-/ On bese izgubio nadu da cu doci i spremao se u izlazak. Mene je hteo ostaviti u stanu jer je pretpostavljao da sam umorna. A, ne, ne!! Idem i ja. Ima da se nalijem vina za sve pare. Toliko sam se namucila da sam zasluzila dobar provod. Do bara smo prolazili kroz ulicice i trgice na kojima je bilo mladih. Sve alter i hippie people. Nista od nalickanih kao kod nas. Moze biti da su takvi u nekom drugom delu grada. Svi barovi su izgledali prilicno opusteni, boemski, ljudi sede i pricaju. Tamo gde smo se uputili morali smo i da cekamo na slobodan sto. Kraj nas je bio jos jedan par, pa smo odlucili svi sesti za jedan cim se ukaze prilika. U baru je bila uzivo akusticna muzika - vecinom revolucionarne pesme. Svi su izgledali socijalisticki nastrojeni. Bilo mi je interesantno cuti da je Tito bio veoma omiljen i cenjen u Cileu zbog famoznog 'ne' Staljinu. Pricali smo vecinom o politici, stanju u zemljama, a onda smo se skontali i sa drugo dvoje posto se decko couchsurfer. Malog li sveta. Narucili smo crno vino sa sladoledom od jagode. Tipicno cileansko pice. Zanimljiv ukus, ali slatkasto. 1l = 6eur. Kasnije smo odlucili kupiti pice i otici u stan, pa sam prvi put u zivotu videla da neko kupuje bocu pica na crno u nekom baru jer u radnjama koje su bile otvorene nije bilo alkohola na prodaju. U Cileu je sve moguce.
Legla sam u pola 5 polu mrtva od pospanosti i ustala u 15:30h :-)
********
"Imas li decka u Cileu?" :DD
Bila je prije 5-6 godina jedna cileanska telenovela kod nas, Machos, nisu bogami bili za bacanje, a i mnogo su slatko pricali :))))
Ljubim te!!!
vino sa sladoledom od jagode zvuči grozno.... vjerovat ću ti da je okus "zanimljiv"..mada....