Pretraži ovaj blog:

«	Mart 2012					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31

San Martin je sladak gradic na jezeru Lacar. Nalazi se izmedju 2 brda, vecinom ravan, tako da je lako bilo setati okolo. Na oba brda su vidikovci. Sa jedne strane mirador Arrayan s kojeg je odlican pogled na grad i jezero. S druge strane je zanimljiviji mirador Bandurias do koga se dolazi setnjom kroz sumu uz strmo brdo i pri vrhu se placa 40 evrocenti zajednici Mapuche stanovnika jer je to njihova teritorija. Pogled na jezero je neverovatan, ali duva takav vetar da sam ja bukvalno pobegla i vratila se skroz drugom stazom kraj jezera. Kako ih je mali milion, moguce je peti se i spustati kako i kuda pozelite. Tih dana je malo zahladnelo i nije bilo sanse okupati se u jezeru, a da ne zaradim upalu pluca ili jajnika. Zadovoljstvo sam zato nalazila u patagonijskoj cokoladi, mmm.. 

Vecinu vremena sam provodila sa par lokalaca sa CS i njihovim drugarima, pa su me tretirali kao kraljicu - svaki dan su oni kuvali/spremali neke specijalitete, cak i veganske jer je jedan nesrecnik bio vegan (kazem nesrecnik jer mi je tesko zamisliti i vegetarijanca u zemlji kao sto je Argentina gde je glavno jelo uvek meso i da ne govorim o nerazumevanju od strane drugih), no jedino sam ja znala za raznorazne vege specijalitete, pa me posebno gotivio. Na kraju sam se i ja ponudila da spremim kakav balkanski specijalitet, ali za rucak jer su mi njihove vecere stvarno kasne, pa mi je najlakse bilo zbrckati musaku na moj nacin sa sve kupus salatom. Musaka im je bila malo ljutkasta (od bibera), a meni odlicna, narocito jer sam je prvi put u zivotu spremala. Salatu nisu ni takli. Jednog sam nagovorila da uzme salatu da ubije taj ljutkasti ukus. Drugima nije padalo na pamet. Ti za povrce ne znaju. Daj ti njima mesine i decki zadovoljni. Uvece su opet mogli jesti, pa sam spremala palacinke. Kupili smo dulce de leche (slatka karamelizovana krema od mleka) i dzem od jagoda koji sam pomesala sa necim sto bi trebalo da je skoro kao slatka pavlaka, al sa 40% masti. Uf. Bilo je odlicno. Najela sam se ko blesava. Posle smo pustali Partibrejkerse na youtube-u jer su hteli da cuju nesto od nase rock muzike, pa sam jednom bas pogodila ukus i umirali smo od smeha kad su pokusavali da 'Hocu da znam' otpevaju na spanskom onako kako im  zvuci kad cuju. Tih sam dana samo jela, pila, sedela i igrala karte nekad i do 5h ujutro. Nisam uopste stizala da prosetam po brdima. Problem u San Martinu je signal za umobolni. Na mnogim mestima u gradu, a da ne govorim u kucama, ga jednostavno nema ili je slab, pa poruke il ne dolaze ili sa zakasnjenjem te sam par puta izvisila za neka druzenja :-/ Jedan dan sam stopom krenula da obilazim 7 jezera, ali sam uspela da vidim samo 2 jer je kisica krenula i spustala se magla i nije bilo ni za sta. Zalosti moje. Barem je bilo lako stopati. Sto sam sve duze cekala da se vreme popravi, to je ono bilo sve gore i hladnije i vec mi je postajala dosadna ista rutina svaki dan, a ni zeludac danima nije uspevao prevariti toliko hrane, masti i slatkisa, pa sam odlucila da krenem dalje ka jugu. 

Plan je bio krenuti stopom kraj 7 jezera ka Barilocheu. Vreme opet nije obecavalo, ali sam bila odlucna da idem stopom, pa dokle stignem. Nije bilo puno saobracaja, ali nisam dugo cekala na prvu voznju, nekih 30km. Taj deo puta puno podseca na recimo put od Uzica ka Sarajevu ili Crnoj Gori :) Na drugu voznju takodje nisam puno cekala s obzirom da je prolazilo malo automobila. Sledecih 8okm sam obezbedila i bicu na pola puta. Argentinci ovde manje vode razgovor, tek nesto sam progovorila sa vozacima. Sva sreca da me nije zahvatila kisa, ali na zalost zbog loseg vremena nije bilo moguce u potpunosti uzivati u predelima. Jezera su se i videla, ali okolo i vrhovi planina su bili pod maglom. Takodje svud okolo je bilo pepela iz vulkana. Po putu, krovovima kuca, cak i jezerima fine zelene boje posto je lagan, pa ne tone, samo pluta. Posle jezera Falkner i Villarino prestao je asfalt i kako su mi vec rekli 50ak km je zemljani put. Majko mila kakav put. Sav rupicast. Pitala sam vozaca da li je put uvek bio ovakav. Ne. Bio je gori. Haha, jbt, sta moze gore, staza za goveda samo. Kaze da je put isao skroz gore po brdima, kola su se tesko mimoilazila i 4 sata se putovalo od San Martina do Villa la Angostura (110km). Covek je vozio dzip i uopste ga nije stedeo. Razmisljala sam da li ce mi svi unutrasnji organi biti na mestu kad izadjem iz auta, pa vi pokusajte zamisliti kako izgleda voznja. Cak i busevi idu tom rutom. To mora biti pravo tumbanje. Kad sam izasla iz auta bila sam srecna sto uopste mogu da se pomeram. Na mestu na kom sam stopala dalje je bilo hladno, prava planincina, kola su picila, ali me pokupio jedan Cileanac jer kaze da je i on dosta stopao kao student, pa sad kupi sve redom. Fascinantne su mu zene koje putuju same. Bavi se proizvodnjom piva. Jbg, nisam pivopija, ne znam ni reci kakva su nasa piva u sporedbi sa cileanskim ili argentinskim. Kako nikako da naidjem na nekog vinara. 

Put od Villa la Angostura do Barilochea je veoma zanimljiv jer se prolazi kraj ogromnog jezera Nahuel Huapi i onda polako dolazi do smenjivanja pejzaza sa zelenih sumovitih na gole kamene Ande i sve vise stepskih prostranstava zute boje. Kazu dusu dalo za ovce. Sto se ide dalje, tj. juznije to put vodi sve dalje od Anda i pocinje stepa, pa je taj deo puta prilicno nezanimljiv. Od San Martina do Barilochea, nekih 200km, mi je trebalo 4 sata. Ni busem ne bih nista brze.

Dodaj komentar

Naslov:

Tekst (potrebno):

Vaše ime (potrebno):

Vaša e-mail adresa (ukoliko je imate):

Vaša lična stranica (ukoliko je imate):

Zapamti me