BARILOCHE

Bariloche - argentinska Svajcarija. Bukvalno. Em po izgledu, em po cenama. Kucice istog stila, planine, jezera, cokolada, turisti i visoke cene. Mesto su kolonizovali svajcarci, pa zbog toga ima puno fabrika cokolade. To sam tek saznala po dolasku i onda mi je bilo jasno zbog cega je patagonijska cokolada tako poznata u Argentini, a i dobra. Do tada sam se sve pitala otkud na severu Patagonije kakao. Uvozi se,da, ali mnogi misle da je to tradicionalna argentinska cokolada, sto i jeste, ali zahvaljujuci vrsnim Svajcarcima koji su se tu nastanili. Bez njih ne bi bilo ni cokolade u Argentini. Ono malo sto se proizvodi industrijski je zali boze. Ovolika zemlja, a proizvodnja konditorskih proizvoda im je na niskom nivou i po izboru i po kvalitetu. Naravno da su monopolske kompanije u pitanju. U Cileu nije puno bolje, ali je izbor cokoladnih slatkisa bolji ;)

Dan kad sam ja stigla u Bariloche bilo je hladno i vetrovito. Ruke su mi se smrzavale, vetar je probijao do kostiju, po prvi put sam nabila zimsku kapu, kraj jezera Nahuel Huapi je bilo nemoguce setati i gledala sam da se sto vise zadrzim na zatvorenom. Glavna turisticka ulica je prepuna cokolaterija tako da sam u svaku zalazila da vidim sta nude, probam tamo gde nude i kupim ono sto mi izgleda zanimljivo. Ono para sto sam ustedela stopajuci od San Martina (nekih 12eur) sam zdusno potrosila na cokoladice razlicitog ukusa, alfahore (alfajor - kolac punjen kremom razlicitog ukusa i najcesce preliven cokoladom). Najela sam se za 10.

Osim cokolade nista me drugo nije privlacilo, iako je bilo hrane kao u uzickom kraju - jagnjetina, prsuta, pastrmka, al po 3 puta skuplje. Sam grad nema ni malo sarma i pitam se zasto uopste svi toliko hvale Bariloche kad ima mnogo boljih mesta u okolini. Devojka iz turisticke organizacije mi je preporucila par ruta za planinarenje, za koje je sigurna da mogu sama, a da se ne izgubim ili da mi se nece nista desiti, posto ce vreme da se poboljsa i tek sutradan mi je bilo jasno kakve se sve lepote i mogucnosti tu kriju.

Cerro Lopez

Da biste uopste krenuli na planinarenje potrebno je izaci iz grada i putovati 15-20km. Ono sto je zanimljivo je da se kilometri racunaju od centra grada, pa kad vam neko kaze da zivi na 4.km ili da je Cerro Campanario na 15. trebalo bi da znate gde je to i da se sami snadjete (na mapi sve pise u svakom slucaju). Jedini problem je sto se karte ne mogu kupiti u busu, vec se mora ici u prostorije gradskog prevoznika 3 de Mayo (3.maj) ili na kiosk (samo neke) da bi kupili karte koje za turiste iznose 1,1eur. Ostali imaju kartice koje dopunjuju po potrebi. Ak ostajete duze vremena i planirate koristiti buseve, definitivno je preporucljivo kupiti karticu iako je skupa - 2,8eur, ali posle placate manje za voznju po gradu i preko 10km i koliko sam skontala da na 1 karticu moze da se vozi vise osoba, samo se vozacu kaze koliko da bi on otkucao broj i gotovo. Ja sam sama. Meni uvek sve bude skuplje :-/

Uspon na Lopez je na 26,8.km (ide se busem #10 za svajcarsku koloniju). Devojka iz turisticke mi je rekla da se 4h penje, ali da se ona popela za 3,5h. Sto znaci da cu ja za 2h, rekla sam joj. Sumnjicavo me je gledala i verovatno mislila da sam blesava, od onih turista koje zovu - medio loco. More biti. Uspon je kretao kroz sumu kraj potoka. Nije bio dobro markiran, bilo je nekoliko putica, ali sam pretpostavljala da svi moraju voditi do vrha, pa sam picila kuda mi je bilo najlakse i najzanimljivije. Uspon je bio sve strmiji, prasnjaviji, pa je bilo teze ici, a onda se izlazi kod jednog vidikovca koji svi koriste da odmore, prezalogaje, fotografisu se jer je odatle pucao pogled na jezera i svajcarsku koloniju. Restoran nije bio otvoren, za njih je sezona zavrsena, pa se nije imalo gde piskiti, ali kako bi sva voda koju sam pila izlazila na pore kroz znoj, srecom i nije bilo puno potrebe za praznjenjem, ali sumica je to, mozete se sakriti da vas niko ne vidi ;) Odatle se uspon nastavlja kroz neko siprazje dok konacno ne izadjete na put i do vrha se ide tim putem koji je samo za auta s pogonom na sva 4 tocka. Zadnjih pola kilometra je uzan putic do planinarskog doma Lopez, roze kucice na vrhu brda. Trebalo mi je 2h da se ispentram. Bas kako sam i predvidjala. Kao i jedan spanski par. 4 Nemice koje su posle kad i mi su se verovatno pogubile usput jer ih nije bilo ni na vidiku. Pogled je naravno bio velicanstven. Sta znaci lepo vreme. Duvao je vetar sto je bilo i za ocekivati na toj visini (skoro 1700m ak se ne varam), ali uz sunce prijatno za sesti i uzivati, koji keksic i cokoladica da dodjem sebi, pa razmisljam sta dalje. Tek je 14:30h, dovoljno vremena da se vratim i overim jos koje brdo kao npr. Campanariodo koga se dolazi zicarom, a moze i peske, nije puno visoko. Oko mene jos visi vrhovi koji jednostavno mame. Pitam se kako li je iza i zalim sto nemam krila da sve preletim. Zamolim Spance da me slikaju, pa onda ja njih da uzvratim uslugu i pitaju me hocu li dalje ili se vracam. Moze li se dalje?, bilo je pitanje. Oni su se vec raspitali u planinarskoj kuci i postoji staza koja vodi uz potok. Vidljivo oznacena crvenim strelicama. Sat i po do sledeceg vidikovca. Ima vremena da se ode i vrati pre zadnjeg busa, ali su zadovoljni i ovim sto su videli odavde i nece dalje. Nisam ni ja planirala, vratila bih se s njima, al mi djavo ne da mira, gledam gore i mislim se kako bi bilo divno biti na tom stenovitom vrhu i u trenutku se predomisljam i kazem im da ipak idem dalje, nije mi naterati se na takve podvige. Salju mi zavidan pogled. Krivo im je sto oni ne idu. Krecem odmah, da ne gubim vreme. Uspon je bio stenovit i buvkalno uz nos. Vec posle 10 min. sam pocela da se pitam da li ovo bila pametna ideja i sto sam dalje odmicala bilo mi je jasno da ce zbog terena povratak biti mnogo tezi, a nikako nije izgledalo da ce kraj iako je vrh bio uvek tu gore, ali samo sto se popenjete pojavi se jos jedan veci. Tamo negde sam izbila pravo na lagunu. Neverovatno. Odatle je isao dovod vode u planinarski dom. Sad je bilo pitanje vratiti se ili nastaviti dalje. Videla sam na sledecem vrhu dvoje bekpekera koji su krenuli istim putem kad sam ja tek stigla do planinarskog doma i mislim se ak ak oni mogu s rancevima dalje, mogu i ja s mojim rancicem. Nastavljam dalje i kad vec vidim ono sto bi sigurno trebalo da je krajnji vrh na pretpostavljam 2076m kazem sebi samoj - tamo ne idem! Previse strmo i staza vise nije stenovita prasnjava i peskovita, ne izgleda mi lagana za popeti se, a i niz stenu na kojoj sam bila treba se prvo spustiti i kako gledam ono dvoje kako se muce, frka me. Stojim,fotkam okolo i razmisljam se kako dalje. Vidim da se oni popese na vrh bez problema sto me je podstreknulo da krenem i ja i spustim se niz tu stencugu kako znam i umem. Jesam se pomucila i po silasku vec razmisljala da ce biti jos teze popeti se, ali me je vukla magija s vrha, pa sam takoreci trceci se ispela na taj crni vrh. Naravno da je vredelo muke i cimanja jer je pogled bio izvanredan. Planine, rukavac jezera Nahuel Huapi, da se stopi covek s prirodom, ali sto je ledeno bilo. Vetar duva da odnese. Aj sto sam se sva ledim, kao da sam usla u frizider, nego imam osecaj da ce da me oduva i da ima da se skotrljam kao balvan i adios. Par fotki i bezim glavom bez obzira. Na onu stencugu mi nije padalo na pamet peti se, vidim da sa desne strane imaju neki otisci cipela i spustam se u nadi da necu morati da se vracam ak ne budem mogla zaobici stenu i izaci na stazu. Malo po malo spustanje napreduje, nezgodno je jer je strmo i kamenje nije stabilno vec se odronjava, ali sigurnim koracima se spustam sve nize i konacno stizem do lagune. Uspela sam se spustiti i srecom nema puno pa mogu okolo da prodjem. Sva srecna sto sam dotle stigla bez problema nastavljam dalje. Deo puta je ok prosao dok nisam stigla do zadnjeg strmog dela niz sami potok, pa je bilo i malo klizavo i cesto spust od 75-90 stepeni, no sva sreca da su mi cipele prave za ovakav poduhvat, pa snalazeci se i rukama i nogama stizem do planinarskog doma. S vrha je kuca izgledala tako daleko i nisko, a odavde izgledaju tako daleko. 2,5h mi je trebalo stazom Pico la Turista i natrag i jos 1,5h da se spustim na put i sacekam bus. Uf, ta spustanja me uvek dokrajce. Dodatni zuljevi iako sam nosila diy (uradi sam) zastitnike za cukljeve, ali ja ocigledno bez nekog dobrog zavoja ne bih trebalo kretati na planinarenje ili barem ne ovim tempom. Usput sam prosla jedan par, otac je nosio devojcicu na krkace (wow, otkad nisam koristila ovaj izraz). Propustaju me i zaostaju za mnom ihihi i pitala sam se kako uspevaju spustati se polako. Ja samo sto nisam trcala. Dole me je cekala jedna zena sa pitanjem da li sam videla par sa devojcicom. Da, ali nece skoro. 

Do busa je bilo sat vremena, pa sam nastavila hodati i usput stopati. Pokupila su me 3 mladica, ali idu samo do vidikovca koji je nekih 4km niz put. Vidim da jedan vadi joint. Bilo mi je jasno da nece skoro dalje. Fotkam malo jer je stvarno , ali da je barem malo kasnije, pa da uhvatim zalazak sunca koji jos nikako da ufotkam :-/ Stopam dalje, ali bez vajde. Svi tu staju zbog pogleda. Pojavi se jedna cura s roditeljima, pa pita dokle cu. Bariloche... ako bi me povezli. Naravno, ali onda se seti da idu samo pola puta, sto meni bese ok, odvozice me do  mesta gde su busevi frekventniji. Pita iz kog sam dela Spanije. hahahaha. Po milioniti put moram da objasnjavam ko sam, odakle sam :)

Po dolasku u Bariloche sam otisla do supermarketa po vino da zalijem ovako dobar dan. U hostelu mi se javlja jedan covek, kaze mimoisli smo se danas na planinarenju. Gledam ga zbunjeno. Onda spomenu devojcicu, pa skontah o kome se radi (nosio je kacket, pa ga zato nisam prepoznala). Ispalo je da je cela porodica (sa sve njegovom majkom) odsedala u istom hostelu. Kakva slucajnost. Pojela sam supicu, zalila vinom, istusirala se i na spavanje. Vec je bilo kasno i trebalo je odmoriti pre sutrasnje avanture.

Cerro Catedral

Catedral je tipican zimski ski centar. Zivne od jula do septembra/oktobra. Van sezone dolaze samo planinari. Nalazi se na nekih 20km juzno od Barilochea i stize se busem za 1,5eur. Karte mogu da se kupe u busu (jedini u kome je to moguce) i ne vaze kartice. Isti je gradski prevoznik, ali vaze druga pravila. Verovatno jer se van zimske sezone puno manje ljudi vozi na toj relaciji. Jutro nije bas obecavalo jer je bilo delimicno oblacno i vrhovi se uopste nisu videli, stavise mirisali su na kisu. Cimerica iz hostelske sobe se raspitala sta, kako, kuda i odlucila malkice prosetati. A ja.. kad sam vec bila tu i nije bilo upale misica od prethodnog dana, nista me nije moglo spreciti da se ne ispentram na 1700m gde je bio planinarski dom Frey. Na tabli je pisalo 3-4h hoda. Pored mene su bili i dvoje Amera bekpekera i troje Nemaca. Samo sto smo krenuli poce kisica. Nije me zaplasila. Znajuci da ovde u Patagoniji ne zna posteno ni pasti, samo kisi, rasirila sam mog kinescica i nastavila dalje. Ameri su me pratili, ali su Nemci izgleda brzo odustali. Kisica se pojavljivala u intervalima. 

Prvi deo staze je isao kraj jezera Gutierrez, prilicno ravan deo uz par uspona, prava setnja. Skoro sat i po brze setnje. Drugi deo puta odvaja od jezera i ide kroz sumu odakle krece uspon, ali nista naporno, malo blatnjavo, povremeno. Zadnjih 3 km se oseca uspon, narocito od skrovista Kovacek pa do vrha gde vam vec dusa izlazi na nos. Pri vrhu se suma proredjuje i trebalo bi vec da imate pogled, al pogleda nema, samo magla,oblaci.. Takva je izmaglica da sam totalno mokra stigla na vrh. Em znojava i mokra do gole koze (mogla sam majicu cediti, a rezervnu nisam ponela), em vlazne kose da je sve kapalo sa mene. Na vrhu je bilo dosta planinara, neki su bili tu stacionirani u satorima, skriveni od vetra. Bilo je hladno i oblaci su se munjevitom brzinom pomerali. Trebalo je docekati pravi trenutak da bi se opalila koja fotografija, a onda se u celosti pojavila i laguna Toncek kraj samog planinarskog doma. Sunce se stidljivo pomaljalo, ali su oblaci bili neumoljivi. Bilo je tesko izdrzati vetar i hladnocu onako mokra, pa sam ubrzo krenula natrag istim putem. 3h mi je trebalo da se uspenjem i 2,5h da se vratim. Pri kraju noge, tj. tabane vise nisam osecala. Mozda se ja vratim kuci s atletskom figurom ak nastavim ovako i prestanem jesti kasno s Argentincima (22h), ali vrlo moguce i neupotrebljiva s obzirom na sve zuljeve, otekle cukljeve, bolni kuk i vec sjebano koleno! A tek je mesec dana proslo. Treba izdrzati jos 2.