Autostop 3 : Chile - Argentina (filmski scenario)
Da li vam je ikada trebalo 12 sati da predjete 200km?! Mozda ak ste hteli uzivati u predelima usput.. Mene prelazi izmedju ove 2 zemlje svaki put dokrajce. Srecom zubi su mi ostali citavi i nista drugo mi nije falilo. Plan je bio da krenem stopom iz Villarrice preko jezera Panguipulli (cak se i okupam) ka luci Puerto Fuy na jezeru Piruehico odakle u 18h krece trajekt za Argentinu preko prelaza Hua Hum na kome bih vec nasla nekoga da me doveze do San Martina de los Andes jer je 40ak km od granice ili bih stopala il eventualno hvatala bus ak ima. Na ovu rutu sam se odlucila jer su je svi preporucivali kao najlepsu. Moj plan je bio da krenem preko prelaza Mamuil Mamal pokraj volkana Lanin i spustim se do San Martin de los Andes. Mislila sam da od onog silnog planinarenja prethodnog dana necu moci ni da se mrdnem ujutro, medjutim kao da sam ceo dan odmarala, a ne vijala po brdima, nista od bolnih misica. Superiska.
Od domacina sam se oprostila u 10:30h, pola sata hoda do izlaza ka jugu, cekanje manje od 15min. i bila sam u kolima jedne porodice iz Santjaga. Covek muzicar i profesor, pustio finu muzikicu, kaze sin mu ima bend cija muzika podseca na balkanske ludorije. Jos ljubitelja Kusturice. Pokupili su me upravo jer nisu bili s decom. Veoma simpaticni ljudi. Zezaju me kako ima puno Pavlovica u Cileu, mogla bi ostati. U Lican Ray smo stigli pola sata kasnije. Izgledalo je da nije bilo puno saobracaja ka jezeru Panguipulli jer pripada drugom regionu (34km razdaljine), ali buseva ima, pa sam cekajuci na stajalistu usput i stopala. Jedna zena je zvala da pita za bus i kako sam razumela da su kasnili i da izgleda nece skoro. Uskoro staje neki lik, otvara gepek, ubacujem ranac, a on kaze da ne ide daleko. Reko daj sta das, samo da se maknem sa stajalista, mozda dalje ima neko bolje mesto za stop. Kako smo krenuli posle 500m zastoj, radovi na putu. Cekamo, malo brbljamo i krecemo. Mozda smo presli 2-3km, a on veli - uf, izgleda prodjoh kucu. I on sam je bio turista, pa nije poznavao najbolje taj kraj, mislio je da mu je kuca u kojoj je odstajao dalje. Izadjoh tako na sred puta, ni tamo ni vamo, pa odsetah do ravnine ispred jedne kuce ak naidje bus da ga barem mogu zaustaviti. Zastoji su bili naizmenicni. Niko nije hteo da stane, a od busa ni traga ni glasa. Posle 3.zastoja, staje jedan jeep, otvorise se vrata, a njih vec 4 unutra, ali spremni da prime i mene sa 2 ranca. Super. Porodica iz Santjaga na odmoru. I oni se cude sto putujem sama. Hrabra cura nema sta :) Totalno su zanimljivi i saljivi. U 13:30 stizem u Panguipulli. Idemo svi zajedno do turisticke organizacije. Ja sam htela da se raspitam za trajekt i kako stici do luke. Odgovor me nije zadovoljio - trajekt ne ide vec danima, nesto je u kvaru, verovatno ce u martu krenuti. Pih, kako da propustim takvu priliku. Gledam na mapu sta i kako, ima jedan prelaz severnije,pa ili da stopam ili na bus i onda opet na stop jer otud nema nikakvog prevoza ka granici niti za Argentinu. Sta da se radi. Idemo dalje. Bus je tek u 15:30h. Oko 2 sata voznje. Odlucujem se za odlazak do plaze da ubijem vreme, ali pre toga kaze da moram do PDI (medjunarodne policije) da uzmem neki dokumenat za izlazak iz zemlje jer na tom prelazu nema policije?! Odradih i to. Policajka ne moze da skonta sta mi je ime, sta prezime. Kad joj rekoh, tek se zacudi. Samo jedno prezime?! (Kod njih uzimas i majcino i ocevo prezime)
Do plaze je bilo 15min. hoda. Opet osecaj kao da sam na moru. Voda na prvu hladnjikava, al ne marim. Nema tog jezera u koje se ja ne bih bucnula.
Po preporuci devojke iz turisticke organizacije sam otisla na busku da kupim kartu i zauzmem mesto. Posle mi je bilo jasno i zasto. Bus je bio krcat, punio se sve vise na svakom stajalistu. 15min. nam je trebalo da izadjemo iz grada. Isao je nekom cudnom rutom ka severu da bi se spustio ka jugu do Liquiñe. Posle nekog vremena sam skontala da nema vise asfalta, ali bus i dalje pici. Na svakom stajalistu se puni prasinom. Neki su kijali, ja sam sve teze disala. Kad smo stigli u Coñaripe, pravili su pauzu koja je potrajala preko 20min. Bilo mi je jasno da ce predvidjena 2 sata da se itekako produze jer su tada vec skoro prosla 2 sata od polaska. Kondukter kaze jos sat vremena do krajnje destinacije. Vec pocinjem da se brinem da ovog dana u Argentinu preci necu. Ostavljaju me na izlazu iz sela, taman gde prestaje asfalt (a asfalta ima samo put kroz selo, od pocetka do kraja, haha, ni pre, ni posle ic!). I oni sami sumnjaju da cu uspeti jer ne znaju da li je granica jos otvorena. Pola 7 je. Ak se nista ne zaustavi do pola 8, potrazicu smestaj i nastaviti ujutro. S obzirom da nema saobracaja, smaram se cekajuci. Selo je bas ispod samih Anda. Da sam stigla ranije u toku dana, verovatno bih i ostala, otisla na reku da se osvezim, malo u brda u izvidnicu i da odmorim glavu. Naisao je jedan jeep. Citava porodica. Ne stadose. Posle nekog vremena nailazi sledeci, blicaju i staju. Pitam ih idu li mozda za Argentinu, a devojka izlazi iz auta i smeje se. Kaze da su im karabinjeri dole u selu rekli za mene. Muskarac izlazi iz auta i cujem - Dobar dan Srbija, kako si?! Proculo se samo tako. Da sam ostala u selu bila bih zvezda!! Auto je prepun, ali prave mesta za mene i moje ranceve. Nastavljamo dalje i kako odmicemo put je sve uzi i gori, pravi seoski, planinski. Sva sreca da su tu Andi veoma niski (900 - 1200m). Sad mi je tek bilo jasno zasto svi voze dzipove. Ak nisam od svog truckanja 15 puta udarila glavom, evala. Jos cu i cvorugu zaraditi. Na granici rampa i kucica s karabinjerima. Mala procedura (kaze karabinjer da sam prva koja prolazi ovako stopom, a da nisam sa svojim autom ili biciklom), piskenje i nastavljamo dalje. Argentinski granicni prelaz je tek za 40km. ??!! Posle nekog vremena nailazimo na znak - Dobrodosli u Argentinu! Odatle pa do njihovog granicnog prelaza smo se vozili i vozili, kao da put nema kraja. Sva sreca da smo prolazili kraj divnih jezera (Huechulafquen i Curruhue), ljudi pecaju, kampuju, uzivaju u prirodi. Video se i vrh volkana Lanin, ali smo ipak bili premoreni od sve te voznje. Oko 21:30 kad je vec pao mrak stizemo na granicni prelaz. Spustena rampa. Dolazi policajac i kaze da je prelaz zatvoren. Otvoren je samo od 8-20h. Predlaze da se parkiramo sa strane i tu prenocimo. Grom i pakao! Dje cu ostati u sred nedodjije, 30km pred San Martin. Sad mi krecemo sa pricom kako bi trebalo da nas pusti ako su nas Cileanci pustili da prodjemo. Kaze da su propisi propisi. Mi u neverici, ali srecom se gospon salio, pa nam otvora rampu i usput prica kako su pre 2 veceri neki Cileanci i Argentinci morali da prespavaju na cileanskoj granici jer ih karabinjeri nisu pustili da prodju posle 20h. Ljudi se posmrzavali u planinama, prestravljeni i izbezumljeni. Sve mi je jasnije koji sam ja sreckovic. Jos jedan pecat u pasosu i nastavljamo dalje istim putem. Ostalo nam oko sat vremena. Ja sam iscrpljena, a i mrak je pao,nista se ne vidi vani. Signala nema, ne mogu ni da posaljem poruku hostu da konacno stizem. Osecam se kao da sam deo nekog filma :-/ U San Martin smo konacno stigli u 22:30. Par me ostavlja u centru, odlaze da potraze hotel, a ja se javljam Mauriciu da sam u centru. Sva sreca da je samo 2 bloka odatle, dolazi kolima po mene i vec mi je olaksanje kad se smestam u stan. Tamo su jos dvojica drugara mu i uz prijatnu drugarsku dobrodoslicu se posle 5min. osecam kao da nisam ceo dan putovala. Mauricio sprema spagete sa paradajz sosom i hamburger kao prilog hahaha, a zalivamo vinom. Opustena atmosfera uz pricu i zezanje. Mauricio za vikend ide u rodni grad Zapala jer mu zena tamo radi, a mene ostavlja u stanu bez problema. Mmmm..
Dodaj komentar